Piše: mr. ph Kornelija Prole

Homeopatija je alternativa konvencionalnom lečenju, nastala krajem XVIII veka, a zasniva se na učenju nemačkog lekara Samuela Hahnemanna. On nije bio zadovoljan efektima klasičnog načina lečenja svog doba, pa je započeo  eksperimente kojima je hteo da utvrdi pravo dejstvo tadašnje palete lekova. Proučavajući dejstvo ekstrakta kore drveta Cinhona u lečenju malarične groznice, došao je do saznanja da ova supstanca u stvari izaziva siptome malarije. Istražujući dalje i druge lekovite supstance, zaključio je da postoji prirodni zakon po kome lekovi koji leče određene bolesti, moraju na zdravim osobama izazvati siptome slične toj bolesti. Ovo svoje otkriće je objavio u knjizi «Organon racionalnog lečenja».
Na tom principu je nastavio eksperimentisanje sa dejstvima raznih supstanci biljnog, mineralnog i životinjskog porekla na zdravim dobrovoljcima. Smanjujući dozu da bi izbegao neželjene reakcije, došao je do zaključka da je za lečenje oboljenja dovoljna veoma mala količina leka i da unošenjem kinetičke energije u razblaživanje supstance, nastaje novi kvalitet, preparat efikasnijeg dejstva, uz manje neželjenih efekata. Postupak ispitivanja supstanci na zdravim osobama naziva se „Homeopatsko ispitivanje“, a postupak rastvaranja uz unošenje kinetičke energije „Potenciranje“.
Principi na kojima se zasniva homeopatija su:

• Zakon sličnosti: samo supstanca koja kod zdrave osobe izaziva određene siptome, može takve slične simptome da izleči kod bolesne osobe, podstičući odbrambene snage organizma.
• Jedan lek: pošto bolest čini skup simptoma, da bi se neutralisali simptomi bolesti treba naći supstancu koja izaziva najsličniji skup simptoma, a to može biti samo jedna supstanca.
• Minimalna doza: za izlečenje je potrebno primeniti što manju dozu leka, da bi se izbegla eventualna reakcija organizma na unetu supstancu i da bi lek bio efikasniji. Ovo se postiže postupkom „potenciranja“.
• Hronične bolesti: su posledica nasleđene ili stečene dispozicije organizma ka određenoj vrsti oboljenja.
• Pravac izlečenja: bolest napreduje odozdo na gore, od spolja prema unutra i od manje važnog ka više važnom organu, a povlači se na obrnut način. Zato tokom lečenja bolesnika treba pratiti i modifikovati terapiju da bi izlečenje išlo u željenom pravcu i da bi se prilagođavalo doziranje.

Iz ovih zakona je izveden i princip individualizacije: pošto se bilo koja bolest, zbog individualne reakcije razlikuje od osobe do osobe, ni ukupna slika simptoma neće biti ista, pa ovoj individualnoj slici treba prilagoditi lek sa najsličnijom slikom simptoma. Zato se kaže da homeopatija leči celu osobu a ne samo bolesti.
Homeopatski preparati se proizvode po istim principima kao i klasični lekovi, određene specifičnosti tehnologije i veće pažnje u sprečavanju potencijalne hemijske, bakterijske i fizičke kontaminacije posuđa i samih supstanci.
Čuvaju se u originalnim pakovanjima, zaklonjeni od vlage, svetla i visoke temperature, kao i supstancija koje odaju jak miris. Hemijske supstance treba čuvati odvojeno od biljnih supstancija, a potencirane preparate odvojeno od ostalih.
HOMEOPATSKI PREPARATI:
Matična tinktura je preparat napravljen od biljnog, životinjskog, mineralnog ili hemijskog materijala, nastao rastvaranjem, maceracijom, gnječenjem ili kuvanjem. Obično je to 10% rastvor supstance u 96% alkoholu. To je osnovni rastvor tečnih preparata i od njega se prave dalja razblaženja, odnosno potencije.
Titurat je preparat načinjen putem trenja male količine nerastvorljive supstance sa vehikulumom, kao što su: mlečni šećer ili invertni šećer, u tarioniku.
Potenciranje je postupak tipičan za homeopatiju. Ovim postupkom supstanca se podiže na viši nivo dejstva. Radi se o procesu koji u sebe uključuje najpre rastvaranje supstance u određenom odnosu, a zatim se ovakav rastvor podvrgava potresanju određeni broj puta, čime mu se dodaje novi kvalitet dejstva – energetski naboj preparata na višem nivou. Danas se potenciranje objasnjava pojavama na nivou kvantne fizike.

OBLICI HOMEOPATSKIH PREPARATA:
Matične tinkture: se koriste kao homeopatski lekovi u materijalnim dozama.
Homeopatske tečne potencije nastaju običnim mešanjem nekoliko kapi potenciranog rastvora sa vehikulumom. Tako se dobija preparat one potencije koja je inicirala pravljenje rastvora.
Homeopatski sirup se pravi mešanjem tečne potencije, vode i običnog sirupa. Osim glukoze, saharoze i alkohola u homeopatske sirupe se ne sme dodavati nikakav drugi korigens.
Čvrsti homeopatski lekovi:
Praškovi se prave nanošenjem nekoliko kapi potrebne potencije u 96% alkohola a zatim se suše na isti način.
Tablete se prave fabrički, od laktoze, a na njih se nanosi nekoliko kapi potrebne potencije u 96% alkohola a zatim se suše na isti način.
Granule su preparati u vidu zrnaca sastavljenih od laktoze ili saharoze, na koje se nanosi potrebna tečna potencija u 96% alkoholu, a zatim se suši.
Kristali se injiciraju homeopatskom potencijom, na isti način.
Čvrsti lekovi su stabilniji od tečnih potencija.
Preparati za spoljnu upotrebu su losioni, tinkture, kreme i supozitorije, a prave se na isti način kao i u klasičnoj galenskoj farmaciji. Kao aktivna supstanca se upotrebljava vodena potencija, tinktura ili ekstrakt odgovarajuće homeopatske supstance. Najčešće se koriste: kantarion, neven, arnika.
Spoljna upotreba homeopatskih preparata je ograničena.

Primena homeopatskih lekova je realnost, mogu se kombinovati sa klasičnim lečenjem, neutrališu ih veće doze sedativa i psihofarmaka, citostatici i velike doze kortikosteroida. Paralelna primena homeopatskih preparata pod uslovom uspešnog lečenja, omogućuje ili smanjenje klasične terapije ili njen prekid, da bi se organizmu dala pošteda od klasičnog dugotrajnog lečenja posle čega će  klasično lečenje bolje delovati. Homeopatsko lečenje je efikasno kod tzv. psihosomatskih i funkcionalnih oboljenja, alregija, mentalno-emocionalnih poremećaja, hroničnih konstitutivnih oboljenja, ka i određenih akutnih stanja. Ovaj sistem lečenja se koristi u skoro svim evropskim zemljama, a u više zemalja među kojima su Nemačka, Engleska i Francuska je priznat kao zvaničan sistem lečenja i uvršten u sistem socijalnog osiguranja.